Sve je u novim prozama vrsnog srpskog pripovedača Saše Hadži Tančića predodređeno u svakom vremenu, prinavljanjem novih značenja najtrajnijih poruka umetničkog uobličavanja starine, udomljavanjem nove – realnosti same priče, u čijem središtu je arhetip čovekovog bitisanja. Samerive na tren koliko i na hiljade godina, dočaravaju što je bilo ili mora da se dogodi.
Stvarne i nestvarne, užasavaju kao Paskalovi ponori, sledstvujući prema možda najlepšoj priči u knjizi, „Crnilovića krug“. Njihov kružni raspored sveden je čas na oblik dugmeta u početnoj priči, ili obeskrajen kao lepi grobovi u završnoj, do rastočenja i novog ucelovljenja, vraćajući nas sa svakim novim čitanjem samom Iskonu, tako da izgleda ne da se o njemu pripoveda, već da on sam pripoveda.